Једнако, колико се живот остварује својим непоновљивим и незаборавним дешавањима, толико се невероватних веза и истина открије, а вештина усвоји, управо на семинарима.

Сигурно сте од колега, на крају семинара, приметили примедбу како ништа ново нису чули. Долазе и одлазе тако, као добро брањена утврђења, заглављени на путу свог професионалног развоја. Осетим тугу тада, не толико што нису изабрали да запливају преко, неким новим стилом, већ што ни жубор воде себи нису дозволили да чују. А, лепо је скривено. Лепо стрпљиво чека да буде схваћено. За лепо се треба потрудити оком посматрача, руком вајара, кораком атлетичара, мишљу математичара… Зашто? Само зато што све те усвојене лепоте постају део нас, светле нам, греју нас и окрепљују! Свака она малена радост откривања одговора на дилему, бодри нас и чува, на свој начин. Па и да саберемо све мале радости овога света, нашем здрављу не би било превише!

Могло би се рећи да учење постаје универзални стил живљења. Наставник има свој циљ. Зна исходе. Учи да треба учити.

Једнодневни семинар              “ Методе наставе и учења“, Др Марине Петровић и Вање Јеремић из „Агенције за образовање Марина и Јован“ говори о настави,  од XVII века скоро непромењеној, новим технологијама, информатичкој револуцији, као и наставницима, тој интелектуалној снази нашег друштва.

Радост, уживо! Не може ни да се претпостави, како је садржај радног материјала обавијен управо оном педагошком климом, која је најбоља за процес сазнавања. Марина и Вања знају да изненаде и обрадују излагањем, невербално да наведу на мисао -A што не бих и ја ову методу користила на часу?- . Наставник је програмер, без обзира шта предаје, јер предвиђа како се ученик креће на путу знања.

Наш семинар, час активне наставе о наставним системима, својеврсно је умеће подучавања. Мислим да треба да буде у ужем избору сваког наставника.                    Хвала, Марина!    Хвала Вања!